metod »štapa ili vike«). U zen tradiciji se smatra da, kada učenik stigne do ivice probuđenja, tada mu učitelj može najviše pomoći. Ako udarci ili vika uslede u pravom trenutku, plod će biti učenikovo probuđenje.[5]

Theravāda budizam se označava mnogim imenima. Sam Buda je svoje učenje nazivao Dhamma-vinaya, “nauk i disciplina,” ukazujući time na dva fundamentalna aspekta sistema etičkog i duhovnog treninga kojem je podučavao. Na osnovu svoje istorijske dominacije u zemljama južne Azije (Šri Lanka, Tajland i Burma), theravāda se takođe identifikuje i kao “južni budizam”, nasuprot “severnom budizmu,” koji se iz Indije proširio na sever u Kinu, Tibet, Japan i Koreju.

Prema predanju, koje naučnici ne uzimaju naročito ozbiljno, dolazak č'an budizma se vezuje za indijskog monaha Bodidarmu.

Posle smrti lame Ješea, njegov glavni učenik, lama Zopa, počeo je da ima vizije da je njegov učitelj na putu nazad na Zemlju da bi bio ponovo rođen kao Zapadnjak.

Suprotnost aristotelovske logike jeste ona koju bi mogli nazvati paradoksalnom i koja postavlja da se A i ne-A uzajamno ne isključuju kao predikati X. Paradoksalna logika je preovlađivala u kineskom i indijskom mišljenju, u Heraklitovoj filosofiji, i opet, pod imenom dijalektike, u misli Hegela i Marksa.

Kad velimo da je čovek svestan izvesnih osećanja itd., to znači da je on svestan kad su u pitanju ta osećanja; kad kažemo da su neka osećanja nesvesna, to znači da je on nesvestan sadržine tih osećanja. Moramo zapamtiti da pojam nesvesno ne ukazuje na odsustvo svih poriva, osećanja, želja, straha itd. već samo na odsustvo svesti o tim impulsima.

i njegovih kategorija. Sam po sebi, ovaj sistem je rezultat društvene evolucije. Svako društvo svojom životnom praksom i načinom povezivanja, sećanja i percipiranja razvija jedan sistem kategorija koji određuje oblike svesti.

Iako su delovi puta numerisani, to ne znači da su oni linearna serija koraka koje neko mora jedan po jedan da načini kako bi napredovao ka prosvetljenju; umesto toga, njih bi trebalo razvijati više ili manje simultano, onoliko koliko to dopuštaju individualne sposobnosti, jer napredak u jednom pravcu olakšava razvoj i drugih kvaliteta, tako da se oni međusobno dopunjuju i potpomažu.

Ipak, sasvim jeneverovatno da će on biti svestan ovog osećanja, jer bi to bilo nespojivo sa osećanjem čitavog plemena; svest o ovom nepodudarnom osećanju dovela bi ga u opasnost da se oseti potpuno izdvojen i ostrakiziran. Zato bi pojedinac s takvim osećanjem gnušanja verovatno razvio psihosomatski simptom povraćanja, umesto da dozvoli get more info osećanju gnušanja da prodre do njegove svesti.

Danas u Japanu rinzai škola održava oko četrdesetak zen manastira a nekoliko njih ima pothramove koji privlače svetovnjake koji žele da nauče zazen i turiste koji žele da razgledaju vrtove i umetničko blago.[2]

Kada se govori o četiri plemenite istine Buda se često upoređuje sa lekarom jer su istine izložene prema drevnom indijskom medicinskom modelu:

Kako te škole iako srodne nisu isto što i današnja teravada i među njima postoje doktrinarne razlike, kao i zbog pogrdnih konotacija koje termin sa sobom nosi, danas se u literaturi uglavnom izbjegava.

U dinastiji Sung se smatralo da majstorstvo čan umetnika može da dođe do izraza u jednostavnim pokretima, prizorima i zvucima. Prosvetljeni stihovi, spontani crteži jednobojnim tušem, slike i slobodni kaligrafski potezi Tang majstora spadaju među najranije primere čan umetnosti u Kini. Slike, naslikane nepravilnim stilovima »isprekidanog tuša« ili »rasutog tuša« dostigle su vrhunac počev od vremena pozne dinastije Tang, preko dinastije Sung pa do dinastije Juan, a najpoznatiji umetnici bili su Liang K'ai, Mu-či, i Ju-čien.

Ali, kao i doktor koji prepiše lek za neku bolest, Buda nudi nadu (treću plemenitu istinu) i lek (četvrtu). Budino učenje nam tako daje osnovu za izuzetan optimizam u jednom složenom, zbunjujućem i teškom svetu. Jedan savremeni učitelj je to dobro izrazio: “Budizam je ozbiljno traganje za srećom.”